Share
Go down
avatar
Админ
Posts : 86
Репутација : 0
Join date : 2018-02-12
Location : Београд
View user profilehttp://knjigotres.serbianforum.info

Ноћна смена - С. Ф. Софронијевић

on 17.02.18 17:37
Seća se, ne tako davno, onih jezivih letnjih večeri – kada bi ga baba, već o zalasku sunca, poslala u krevet. Ako ne budeš spavao – govorila bi – babaroge i čudovišta će doći po tebe i ukrašće te zauvek.
„A zašto i danju ne dođu po mene?“
„Jer danju nije prirodno spavati, već noću.“
„Zašto onda oni ne spavaju noću?“
„Jer su izrodi, jer su prokleti.“
„A, baba, zašto...“
„Posebno ne vole decu koja previše pitaju. Žmuri i spavaj što pre. Eno... čujem ih kako dolaze!“ Tu bi zastala, namrštila svoje naborano lice i kucnula prstom o krevet. „Eno, kuckaju na vrata! Brzo, spavaj!“ I nekako, on bi zaista zaspao, istog trenutka, kao opijen.
Sada je odrastao momak, pa ipak, nedovoljno odrastao da odbaci svoju živopisnu maštu koja se, iz nekog razloga, s godinama pripisuje ludilu. I, godinama kasnije, njegova gorka navika ostala je netaknuta – po zalasku sunca zatvarao je oči. Beše ponovo leto i podmuklo sparna noć, bez daška vetra, bez zvuka i šumova, kao da sve stoji, kao da sve nečujno spava. Duboko je udahnuo taj užegli vazduh, taj truli, ustajali miris, istog trena videvši sliku razigranih babaroga, kao preslikanih iz detinjstva. I baš te presudne noći, odlučio je da ne zatvori oči. Dole u kafani, na samom uglu njegove ulice, noću je uvek bilo ugašeno svetlo, ništa se nije čulo, ništa se nije videlo. Prazno. Mrtvo. Primamljivo. Stao je prekoputa sa strepnjom, ali i nepojmiljivom radoznalošću. A kada je malo bolje pogledao, učini mu se da se nešto unutra miče. Da, da, nešto unutra živi! Deluje mrtvo, a ipak živi! Jesu li to senke? – pomislio je širom raširenih nozdrva, grabeći truli vazduh svog detinjstva svim plućima. I svakim korakom bio je sve bliži zamračenom kafanskom prozoru, svakim pokretom ruke sve bliži oronulim kafanskim vratima. Zastao je tik ispred i ugrizao se za usnu. Ma – reče naglas – nek ide dođavola! I uđe unutra. Blago je nakrivio glavu, otegnute vilice. U kafani je tutnjila muzika – svirao se klavir, neki živahni alegro, pevalo se na sav glas. Čuli su se razni pomešani glasovi, zveckanje kriglama, lupkanje rukom o sto ili petom o pod. Čitava tavanica bila je prekrivena oblakom dima. Prigušeno svetlo bilo je neke omamljujuće žute boje. Zažmurio je i izašao iz kafane, potom otvorio oči. Ništa. Muk. Mrak. Ponovo je ušao i video isti prizor. Valja napomenuti i to da su ljudi koji su zveckali kriglama piva, galamili i dimili kao odžaci svi do jednog bili kosturi. Čak i ovaj za klavirom, što je čukao po dirkama svojim oguljenim prstima. Gledao je kako sipaju pivo u šuplja usta, kako im se sliva niz rebra i noge na pod. Kako puše cigarete iako nemaju usne, već ih samo drže zapaljene među zubima i žvaću. Kako skaču, igraju, tuku se, iako nemaju mišiće, tkivo ili nervni sistem. Kako vide i čuju sve, iako nemaju oči i uši... Vrlo dobro su čuli i kada se on nehotice nakašljao. U tom trenutku stadoše svi, muzika zamre i sve oči, tačnije crne očne duplje usmeriše se ka njemu. Odjednom, neko uzviknu glasno: „Oho, imamo tesnokošca!“ Gotovo svi su se nasmejali grohotom. A onda drugi dodade: „Hajd’ da ga oderemo! Mora da mu je neudobno u toj skučenoj koži!“
„Stani, stani...“ Ubacio se neki stariji kostur sa najmanje zuba od svih ostalih. Sedeo je u zamračenom uglu kafane. „Možda gospodin voli svoju dlakavu kožu.“ Mahnuo mu je svojom ogoljenom rukom. „Hodi ovamo, sedi.“ On priđe stolu, ali ne sede.
„Ta hajde, sedi, popij sa mnom! Neću ti ništa.“
On sede i otpi mali gutljaj izvetrelog piva, liznuvši gornju usnu. Zapalio je cigaretu šibicom, pa otpio još jedan gutljaj. Svi su ga netremice gledali, diveći se njegovim usnama i stomaku. Da imaju jezike, oblizivali bi se od slasti.
„Hajd’, popij još koji gutljaj, uvuci još koji dim. Učini nam taj prizor!“ I on uradi kako mu je rečeno.
„Uh, šta bih dao da mogu i ja to! Sve bih dao!“ Reče stari kostur i lupi šakom o sto, zatim ponovo uzviknu: „Muzika!“ I veselje se nastavi.
Pošto se malo ohrabrio, on upita: „Jeste li vi čudovišta?“
„Kakva drskost!“ Umeša se neki kostur koji je obigravao oko stola.
„Ta kakva drskost?! Gospodin je lepo pitao.“ Reče stari kostur i pogleda ga. „Jesmo li mi čudovišta?! Hmm... Dobro pitanje! Ali, ne, mislim da nismo.“
„Zašto onda izgledate tako... pa...?“
„Kako?“
„Pa, znate... drugačije.“
„Kako drugačije? Kol’ko ja vidim, jedino si ti ovde drugačiji.“
„Ali vi ste kosturi, zaboga! Kosturi treba da su pod zemljom, mrtvi! Vi ste čudovišta!“
„Eh, kakva ti je to logika, brale moj?! Ako smo svi ovakvi kakvi smo, a samo ti drugačiji, ko je onda čudovište?!“
On pripali novu cigaretu i duboko se zamisli nad tim. Možda je matori kostur u pravu... U tom trenutku, razbi se krigla i izbi žestoka tuča, koja se munjevitom brzinom pretvorila u opštu tuču, u opšti haos. Jedan nesrećni kostur pade preko njihovog stola i ceo se raspade u param-parčad, premda ostade živ. Stari kostur poskoči i uhvati ga za rukav. „Bolje idi. Idi spavaj što pre! Ovo nije mesto za tebe.“ Ali on takođe poskoči i svom silinom prevrnu sto. „Dosta mi je spavanja! I mraka! Nikada više neću spavati!“ I rekavši to, dvojica kostura ga uhvatiše za ruke i noge i privezaše ga za šank. „Onda...“ Reče jedan od njih. „Dobrodošao u noć!“ Nagnuo se nad njega i otpahnuo mu dim po sred lica. Zatim su izvadili velike kuhinjske noževe i počeli da mu gule kožu.
Probudio se u svom krevetu, prestravljen, crven u licu, očima punih bolno slanih suza. Počeo je oštro da kašlje, osećajući i dalje dim iz sna. Drhtavica mu prostruji kičmom. Pogledao je na sat, kad ono, umesto jutra beše noć. Prespavao sam dan? – pomisli on zbunjeno – Nemoguće! Međutim, kako je spustio noge sa kreveta i pogledao u svoja stopala, shvatio je da nema kože. Pogledao je u svoje ruke, stomak... Stao je pred ogledao i video šupljeg kostura. Pa ipak, nije se uznemirio, naprotiv, da ima usne osmehnuo bi se. Sada sam kao i oni – pomisli zadovoljno – Sada... niko me više ne može nazvati ludim, iako sam lud! Spustio se niz ulicu i otvorio vrata kafane. Ostali kosturi dočekali su ga srdačno i prijateljski, nutkajući mu pivo i cigarete, želeći mu dobrodošlicu u noć.

_________________
"Донекле се бринемо за образовање. Али, без уметности, и без људског морала, човек ће бити нескладна гомила знања, сличан машини, иако никад не може достићи савршенство електронског рачунара, и биће несрећан у суштини, јер човек није и не сме бити машина, и завапиће за својим људским циљем кад-тад." - Меша Селимовић, Круг, стр. 122, БИГЗ, 1983.
Back to top
Permissions in this forum:
You cannot reply to topics in this forum